Draga pocoyobraniteljice Ivana Milas Klarić,

Na jedvice jedva san skupijo hrabrost da napišen pismo. Imam velki problen. Mojin mama i tata nije baš dobro. Oni su ovisnikci. Razrednica nan je jednon reknula da je ovisnik je osoba koja o nečen ovisi. Ja san to poveza s Garfildom. On ovisi o spavanju i lazanjima.

Moji tata i mama ne spu puno i ne jidu lazanje. Oni su ovisnikci o školi. O školi u koju ja iđem. Njima je smiso života je moja škola. Za poludit.

Prvo što me pitaju kad dohodim iz škole je kako je bilo u školi? Svaki dan slušan to mučenje mene. Ja na vrata, a mama ili tata „Kako je bilo u školi?“

Kako će bit? Razrednica nas muči đe su otoci od Uskrsa na zemljopišnoj karti, a moj prijatelj Miho jon reče „U mojijen gaćama, tu su jaja od Uskrsa, pa valjda su jonda i otoci.“

Šta će meni to znanje da znam đe su otoci od Uskrsa? Oću li tako možda kupi oni milkšnite u butigu? Doću u butigu, uze milkšnite ili kinderpingvin, pa doć na kasu kod tete Ivane i reć jon: „Ođe su ti otoci od Uskrsa i pokaza jon na kartu od gugl meps?“

Mene bi poslala me u kurac teta Ivana skupa s gugl meps i rekla da vadim pare, a ne otoke od Uskrsa za plati milkšnite. Šta će onda meni to znanje kad snjim ne mogu kupit milkšnite?

A meni moji roditelj stalno ponavlja da moran učit, jer ću bit gladan. Gladan san i ovako. To znanje u školi je zakurac, a ne za milkšnite, al svejedno, mama i tata tjeraju mene na težak rad. Nisam ni došo iz škole, odma moran učit. Kakav je to život? Uči, uči i samo uči. Đe je tu igra? Đe je tu da našen susjedu zavežemo dundu Matu gambelu za auto, pa da ga policijot kazni, jer je buka u promet? Đe je tu da teti Dragici s gornjeg sprata sakrijemo bilje koje zaliva?

Ništa tega nema u mon životu, teta pocoyobraniteljice, samo „kako je bilo u školi“, pa onda uči. A đe će me to donjet? Niđe. Moj je tata završijo je, kako se ono zove, oni magsterij iz književnost, pa radi ko konobar. Mama mu često vikne da je falijo školu i da kako će mu romani kruha dat, a meni vrti drugu priču da će mi otoci đe su djevice na gugl meps dat milkšnite.

Oće, moš mislit, pogotovu neće ti otoci đe su djevice. Moj ih tata stalno spominje, te djevice i otoke da su krivi za krizu, da su tamo neke hosane, ozane, oaze, i da imaju vezu s porezon, i da, dok se to ne rješi, nema kraja krizu. On san to spominje da nema kruha zbog djevica na otoku, pa me pita mene jesam li ih u školi našo na gugl meps?

Oni su, draga pocoyobraniteljice, ludi, jel vidite, moji roditelji? Jedno govoru, drugo mislu. To je neka bolest, nema drugo objašnjenje. Onda dođe od tata prijatelj dundo Luka, pa pričaju dok su vjesti, da jebo oni saborskin zastupnicima majku, jer ništa ne radu, a imaju para. Onda dundo Luka rečne da lako što ne radu, nego ništa ni ne znaju, i nemaju školu, a kad završu s mandat, još pola godine dobiju punu platu, pa još pola po plate, izračuno dundo Luka, da je to blizu stotries iljada kuna, koje moj tata konobar ne vidi u par godina. A oni to dobiju za kurca ne rade. Onda moj tata reče da koju pičku materinu oni kad završu s saborski mandat ne odu na burzu ko on poslje sezone, pa tamo dobiju mrvice svega koji mjesec. Ne, nego su jedni jednakiji od drugih, zaključi mu onda dundo Luka.

Onda opet dundo Luka reče njemu da je država sva u kurcu, i da Milanović, budala, nije donijo ni reformu da se ukinu poslastica na bivši saborski zastupnik, a kamoli što drugo. Onda opet spominju Milanovića, pa kurac, pa djevice na otoku, i da je sve otišlo u pičku materinu, jer moj tata i dundo Luka školu imaju, a posla nemaju.

Pa zašto onda molim vas, draga pocoyobraniteljice, ja moran svaki dan dvaestčetri sata učit i ić u školu kad san moj tata govori dundu Luka da škola smiso nema, isto ko niti Djevičanski i Uskrsni otoci? Meni to jasno nije.

Zato bi vas molijo da mi pomognete. Čito san na internet da postoju dječja ljudska prava. Ja oću moja dječja ljudska prava! Oću da se igran sad dok san mali, jer vidin na mom tati i na dunda Luki da je svijet odraslih običan kurac od Milanovića u konbinaciji s djevicama na otocima za Uskrs.

Oću da ja i moj prijatelj Miho odimo za prvi aprila do susjede Nine koja igra eurođekpot, pa jon slažemo da je neko dobijo miljone eura iz naše zgrade, da je li čula? Oćemo da picon od košćele kroz puhu šporkajemo robu teti Katici, kad je iznese suši po buri. Oćemo da moj prijatelj Miho i ja imamo uspomene kad smo bili đeca da lakše ćemo izgurat život odraslijeh.

Poslje ćemo, ijonako, ko moj stari - nije bitno to sa školon, razumite? – radit za tri, četri iljada kuna i jebat gosparu premijeru majku što oni Indijanac Branko Vukšić, tako ga zove moj tata, može ladit jajca na Djevičanskim otocima, jer će u godinu dana bez rada od saborskijeh poslastica dobit više nego moj stari i dundo Luka u tri godine od svojijeh radova. Burza je za mog starog i dunda Luku, a ne za Branka Vukšića i ostalu ekipu, jel razumite pocoyobraniteljice?

Molim vas, pomozite mi, ja samo želin bit dijete, jer mi se ne sviđa život odraslih. Kad mi nekad meni na moj Fejsbuk dođe taj život odraslih, ja ga nikad ne lajkam.

Ljep pozdrav,

Marole, 4.c, Osnovna škola Nikica Franić na Ilinjoj glavici