Kao prvo, smatram da svaki čovjek može griješiti, pa tako i doktor. Ljudi smo, svi griješimo. Nitko nije savršen i ne može biti.

Prošla godina, 28. kolovoza, negdje iza ponoći, možda je bilo oko 1:00. Pukne meni vodenjak, ja u panici probudim muža "evo ga!", a on mene pita "Šta, koga!?", rekoh ja "Ma djeteta!" i trka na Medarevo. Prvo odemo na hitnu, jer prvi put rađam, šta ja znam gdje trebam ići. Pita onaj lik "Što vam je?", ja kažem "Meni se čini da ću roditi". On se nasmije i pošalje nas na Odjel ginekologije. Mi tamo, primi me sestra, dođe neki doktor, mali debeljuškasti, žao mi je što nikome nisam imena zapamtila. Gleda on Ultrazvuk, i kaže " u koliki je, mogao bi ovo biti carski". Ja šokirana, jer su mi do tada govorili da nosim curu. Ja pitam "Kako mislite koliki je!?" A on kaže "pa da, pogledajte mu jajca" haha.. Ali ja sam sve rozo kupila... Šok! Da se razumijemo, na preglede nisam išla na Medarevo, i nitko mi na Medarevu nije rekao da nosim curu!

Pošalju me u onu neku sobu, skopčaju na onu spravu što prati trudove, ni to ne znam kako se zove. Mene ništa ne boli. Kaže ajde spavaj pa ćemo vidjet ujutro šta ćemo. Ma tko će sad spavati, kontam ja.

Jutro svanulo, 9 sati. Ulazi neki lijepi doktor, Maro, e njemu sam zapamtila ime, haha, i kaže da su sastančili, i da idem na carski. Meni drago, neću se morati natezat ni patiti. Sve on meni lijepo objasni, kako, sta, anestezija ova, ona. Koju ćes? Blabla.. Odlučim se ja na spinalnu. Taj je doktor i bio na operaciji, on i neka žena. I još neka dvojica. Stid me točno kako nisam zapamtila imena. 

U 10:00 ulazim u salu, 10:20 porod gotov. Ovaj jedan mi je stalno nešto pričao, jer sam ispitivala non-stop, šta mi sad rade, a šta sad, ajme, a šta je ovo itd.. Dosadna bila i sama sebi. Sve to super prošlo. Idem u sobu, infuzija, ležanje iduća 24 sata, ma ni glave ne smijem dignuti, žedna, a ne smijem se napiti. Počinju bolovi, anestezija prestala djelovati. Ljudi moji, sta je to bilo suze, plač... Sestre su svako malo obilazile, sviđa mi se ustvari sto su se ponašale kao da se znamo 100 godina, nego da su bile striktno profesionalne i hladne. Ugodnije se osjećam.

Sutra dan dolazi ova jedna, crna, kraće kose, bucmasta, da ustanem na noge, moja nulta tolerancija na bol mi ne dozvoljava, ona zapela da moram. Hajde reko probat ću, pomogne ona meni, drži me i čuva, a meni suze na oči, ja njoj majku i oca na pazar, kao da je ona kriva sto me boli, haha. I dalje ona sa mnom fino, hajde barem dva koraka napravi, nekako ja uspijem i dobro. Ispričam se na psovkama, i zavalim u krevet iduća 24 sata.

Sutra dan dovezu mi bebu, ja jadna ne mogu o sebi, a kamoli o bebi. Navečer beba ide na kupanje, ja je vozim u onom krevecu, i plačem od bolova. Pitaju me tamo zašto suze, a ja njima opet #!?*%#, ma šta me pitate, ne znate vi kako je meni itd. Kaže ova jedna hajde ostavit ćemo bebu s nama još večeras, ali sutra je a tobom, ja reko ma fala vam najviše na svijetu.

Sutra dan, kao trebala bih da dojim, a nigdje mlijeka. Dođe ona plava starija, kratke kose, mislim da bi to mogla biti ona Zdravka, ja se njoj žalim, a ona meni k'o s poslom primi dojku, stisne, majke mi, počne mlijeko da curi, ja opet od boli počnem plakat, a ona će meni, "šta se žališ, kladim se da ti ih ni muž, nikad nije bolje stisnuo" ahhahahah, evo to mi i sada smiješno kad se sjetim.

Peti dan izašla. Sedmi dan vadila konce. Točno mi bilo žao kad sam pošla doma. Imam sve pohvale za Odjel ginekologije u Općoj bolnici Dubrovnik. Porod ću pamtiti kao jedno smiješno iskustvo, baš zbog svih njih. Samo da zanemarim bol, ali šta će, nisu oni zato krivi.